Sindrom dobre devojke: Da li zaista poznaješ sebe?
U knjizi „Sindrom dobre devojke” Marta Martinez Novoa govori o obrascima ponašanja zbog kojih sopstvene potrebe često stavljamo na poslednje mesto, pokušavajući da ispunimo tuđa očekivanja. Kroz razumevanje tih obrazaca, autorka nas podstiče da preispitamo šta za nas znači biti dobra osoba i kako da izgradimo odnose u kojima ima prostora kako za druge, tako i za nas same.
Želja da svima udovoljimo često postane teret
Odbijanje nečije molbe može da izazove osećaj krivice, iznošenje sopstvenog mišljenja može da deluje kao rizik da ćemo nekoga razočarati, dok postavljanje granica ponekad doživljavamo kao sebičnost. Zato pristajemo na obaveze koje nam ne odgovaraju, prećutkujemo ono što nas povređuje i pokušavamo da održimo mir čak i onda kada to znači da zanemarujemo sebe.
Upravo se u takvim situacijama prepoznaje obrazac koji autorka opisuje kao „sindrom dobre devojke”, odnosno potrebu da budemo prihvaćene, da ne izazivamo nezadovoljstvo i da se ponašamo u skladu sa očekivanjima okoline, čak i kada zbog toga potiskujemo sopstvene želje i osećanja.
Na prvi pogled, ovakvo ponašanje može da deluje kao ljubaznost, obzirnost ili spremnost da pomognemo. Međutim, problem nastaje kada briga o drugima postane važnija od brige o sebi. Kada stalno pokušavamo da budemo osobe na koje svi mogu da se oslone, lako zaboravljamo da i sami imamo pravo na odmor, podršku, neslaganje i izbor koji neće svima odgovarati.
Biti dobra osoba ne znači uvek biti dostupna, svima se dopasti ili izbeći svaki konflikt. Ipak, ako smo navikli da sopstvenu vrednost povezujemo sa tim koliko smo drugima potrebni i koliko su zadovoljni nama, promena takvog načina razmišljanja može da bude značajno teža nego što na prvi pogled deluje.
Strah od razočaranja i potreba za odobravanjem
Zašto nam je toliko važno šta drugi misle o nama? Zašto se preispitujemo nakon što kažemo ono što zaista mislimo ili osećamo krivicu kada odlučimo da nešto ne želimo?
Način na koji danas doživljavamo sopstvene potrebe, konflikte i odnose može biti povezan sa ranijim iskustvima i porukama koje smo usvajali tokom odrastanja. Ako smo naučili da se pohvala dobija kada smo poslušni i spremni da izađemo drugima u susret, možemo početi da verujemo da ćemo biti prihvaćeni samo dok ispunjavamo tu ulogu.
Vremenom potreba za odobravanjem može da utiče na različite oblasti života. Možemo da ostajemo u odnosima koji nas ne ispunjavaju, preuzimamo više odgovornosti nego što možemo da podnesemo ili odustajemo od svojih želja kako bismo izbegli neprijatne razgovore.
Cilj nije odricanje od empatije i ljubaznosti, već prepoznavanje trenutka u kojem te osobine prestaju da budu slobodan izbor i postaju obaveza koju osećamo prema svima.
Postavljanje granica
Jedna od važnih tema knjige jeste mogućnost da budemo bliski sa drugima, a da pritom ne zanemarujemo sopstvene potrebe. To podrazumeva učenje da kažemo „ne“ bez dodatnog opravdavanja, da izrazimo neslaganje bez osećaja da time ugrožavamo čitav odnos i da prihvatimo činjenicu da ne možemo uvek da kontrolišemo tuđe reakcije.
Postavljanje granica ne znači da nam nije stalo, već nam pomaže da jasnije prepoznamo šta možemo da pružimo, šta nam je potrebno i na šta smo spremni da pristanemo. Kada svoje odluke više ne donosimo isključivo iz straha od osude ili razočaranja, otvaramo prostor za iskrenije odnose.
Autorka nas podseća da ne moramo da umanjujemo sebe kako bi drugi imali više prostora, niti da skrivamo svoje mišljenje kako bismo sačuvali sliku o sebi kao osobi koja se nikada ne suprotstavlja. Imamo pravo da budemo ljubazni i odlučni, pažljivi prema drugima i odgovorni prema sebi.
„Šta biste rekle devojčici koja ste bile?”
Svoj primerak možete poručiti OVDE.
